Ne, ne dam te nikom

Ne dam te nikom ali baš nikom.
Ni da mi žarko sunce zamrači
što vrelim sjajem pogled mi gasi
što sjetnoj duši oduška ne da
što vlažnom srcu uzdahe suši
a ono jadno k’o riba žedno.
Ne, nije to tvoje ljubavi vrijedno.

Ne dam te nikom ali baš nikom.
Ni da mi nudi tabane tvrde
za bosu dušu dok njivu gazi
gdje mi se srce k’o kristal razbi
u hiljadu oštrih pšeničnih zrna
koja se krune jedno po jedno.
Ne, nije to tvoje ljubavi vrijedno.

Ne dam te nikom ali baš nikom.
Ni da mi skine okove teške
otvori oči u mrklom mraku
obasja prozor samice vlažne
sakupi parčad slomljenog srca
pa ih ponovo spoji u jedno.
Ne, nije to tvoje ljubavi vrijedno.

Ne dam te nikom ali baš nikom.
Ni da mi vrati rumen u lice
osvježi srećom usahle oči
pa da k’o nekad žare i pale
umjesto sivih i crnih dana
ponovo vrate u život boje.
Ne, nije to vrijedno ljubavi tvoje.

Ne dam te nikom ali baš nikom.
Jer kada padam daješ mi krila
da se još bolje ka tebi vinem
sletim na tvoje požudne ruke
onako krišom bez tvoga znanja
slovo po slovo na dlan poredam.
Ne, nikom te ne dam.

 

Jer ja sam samo ono što nisam

Jer ja sam samo lovac bez cilja
umorni putnik bez svoga puta
što je prešao hiljade milja
a još u svome lovištu luta

Jer ja sam samo sanjar bez snova
u kasne sate budan bez sata
guram u prošlost vremena nova
nemirnom bitkom iz mirnog rata

Jer ja sam samo riba bez vode
duboko u moru ronim u suvom
ruža bez trna što gadno bode
sve svoje patnje govorim gluvom

Jer ja sam samo sretnik bez sreće
život me daruje ali bez dara
nekad me hoće i kad me neće
daje mi bakšiš ali bez para

Jer ja sam samo kovač bez žige
staklena sablja što se savija
zabrinut čovjek što nema brige
dobro zavrnjen al’ se odvija

Jer ja sam samo krstaš bez krsta
u pola brazde orač bez pluga
svirač klavira ali bez prsta
kome je gazda odani sluga

Jer ja sam samo pošteni lopov
što Bogu dane djavolje krade
niti sam hodžin niti sam popov
niti od onog što nema brade

Jer ja sam samo pjesnik bez pera
pročitan roman bez svojih strana
ovčar koji stado ne tjera
čovjek bez mane sa puno mana

Jer ja sam samo mudrost bez znanja
koja bez mašte uporno mašta
čija je pamet od mozga manja
jer ja sam samo ništa i svašta

Nedostaje krišci jabuka njena

Baš se skupilo, ima i viška
steže mi dušu, ništa ne žali
nedostaje jabuci njezina kriška
a krišci njezina jabuka fali.
Bajata rana opet je friška.

Zelen se pruža, razvlači niti
budi tišina usnuli kvart
džaba se priroda ljepotom kiti
badava sve, kad prezirem Mart.
Valja mi opet ranu previti.

Htio bi da imam k’o drugi ljudi
od sreće sredu a ne okrajke
ali mi proljeće sjećanje budi
na jutro kad sam ost’o bez majke.
Pritisla tuga umorne grudi.

Proćiće valjda, lakše će biti
al’ ne znam kada, kojega Marta
da ne moram suze od sebe kriti
da osjetim miris ocvalog kvarta.
Da l’ će drugačije ikada biti?

Bajata rana opet je friška
opet krišci jabuka fali
nedostaje jabuci njezina kriška
steže mi dušu, ništa ne žali
Eh, baš se skupilo, ima i viška.