Ne plačem ja, nego mi tako
iz praznog oka, tu ispod streve,
drhtave laste izlijeću same,
kô otrgnuti od struke bopci
odskaču od usne, padaju na rame.
Toplinu traže, ali je tu nema,
nije mi rame gnijezdo od slame.
Ne jecam ja, ali mi tako
u praznoj duši, tu ispod snova,
nijemi uzdah odaje rije
kô hladna guja po vreloj cesti
gmiže niz venu, u krv se krije.
Toplinu traži, ali je tu nema
jer krv mi nije gnijezdo što grije.
Ne dam se ja, ali mi tako
u praznom srcu, tu ispod grudi,
ledena santa na čežnji leži,
a čežnja kao pile na kiši
drhti kô prut, u stvarnost bježi.
Toplinu traži al’ joj se ne da,
jer mi je stvarnost gnijezdo od leda