Ej Moje Grane – Nova zbirka pjesama
Izašla je moja treća zbirka pjesama “Ej Moje Grane“. Izdavač je izdavačka kuća NOVA POETIKA iz Beograda.
Cijena Knjige: RSD 800,00
Razgranavanje života u poeziji Radeta Stjepanovića
Kada godine zrelosti zakucaju na vrata, damari duše već počinju da usporavaju, gase se davnašnje vatre, a ruka kao da sama poseže za olovkom da u tišini belog papira sačuva dahove prošlosti od zaborava. Tražeći iskru davnašnjeg u treperavim slikama nostalgije, izgubljenu toplinu u ognju zapaljenih sveća i neugasli plamen u oku i usnama voljene žene, razgranava se život polagano zaokružujući svoju raskošnu krošnju. Baš na taj način i u toj atmosferi Rade Stjepanović plete stihove svoje treće zbirke poezije objavljene u našoj Novoj poetici, ovoga puta po imenom Ej, moje grane, noseći već u samom naslovu jedan setni ton zazivanja nečega prošlog i tiho mirenje sa onim što dolazi.
Ova nevelika zbirka od svega 26 pesama, podeljena je na dva dela: Grane i Granje, implicirajući nagoveštaj simbolike drveta kao samog života i rasta, ali i veze između neba i zemlje, prošlosti i sadašnjosti, duhovnog i fizičkog sveta. Tako su Grane okrenute sećanjima na detinjstvo, majčinu toplinu čija je smrt prva nepovratno povila njegovu čvrstu krošnju i snagu koja se poput lavine na strmim obalama budi kada je pokrene žena sa usnama boje maline, očiju boje safira i kose boje vremena. A sa druge strane Granje već donosi zbir, gustinu lišća i pogleda na sunce i nebo, bogat život koji neminovno polako ide ka svom kraju, poput drveta koje iza pune snage još uvek u zanosu peva i seća se, ali zna da na kraju mora da se osuši i padne među trule cvetove a svoje mesto prepusti drugim, mlađim naraštajima.
Najveći broj pesama ove zbirke okrenut je misaonoj lirici, usporenijeg intimnog tona koji neretko klizi ka melanholiji, posebno u onim stihovima koji se okreću davnoj prošlosti razigranih dana punih života, nabujale prirode u bosanskim visoravnima, livadama i šumama, šarenog majčinog rupca i mudrim rečima ostarelog đeda. Nasuprot tome, kao kontrast buja teskoba prolaznosti vremena i života koja sve više miriše na strah od smrti, košmarnih snova i spoznaji da je i samo srce počelo da svija gnijezdo od leda.
Sumirajući dosadašnji život, lirski subjekat vešto prepliće rime i ritam, poredeći svoje oči sa oronulim zdencima koji u samoći puste već presahle potoke suza. U njima se i razvija priča o granama koje čine duboku povezanost sa prošlošću i identitetom – koren od koga se napaja i pronalazi snagu za sve nove dane koji polagano putuju ka izvesnom sutonu životu. U njima se skrivaju slojevita značenja čovekove suštine i vrednosti života samog.
Jedna od najlepših pesama je upravo ljubavna Šta bih ja bez tvojih boja u kojoj se na slikovit način opisuje lepota voljene žene čije nijanse donose najdublju, najjaču i najplemenitiju emociju pomešanu sa srećom, nadom i spoznajom koliko je važno štititi i negovati ono bez čijih mirisnih usana, blistavih očiju i mekote kose život ne bi imao smisao, već bi bio šarena duga bez svojih boja, / uglađen kaput seoskog kroja, / sretni dobitnik pogrešnog broja.
Poslednjih nekoliko pesama se skoro pa približavaju angažovanoj poeziji, dokazujući spovest lirskog subjekta da jeste hrabar, ali se ne treba bosti sa rogatima. Zaogrnut u snažnu simboliku i prenesena značenja, on jasno govori kritičarski oštrim perom o društvenim, političkim i moralnim dilemama, prelivajući se sa poj dinačnog ka opštem, obuhvatajući ceo svetski poredak u svojim opakim potezima koji sve više gura nevine ka nepravdama, siromaštvu, stradanjima i ugnjetavanjima. Budeći u njima tendenciozan i ironičan ton pun žara, on koristi svoje oružje u vidu olovke suve, koja ipak još uvek ume da bude oštra i pozove kritiku, promišljanje i podstiče na zbacivanje okova svega što je nemoralno, nepravedno, okrutno i nedostojno čoveka u modernim vremenima koja uporno i dalje mirišu na nazadnost, krv i smrt.
Zato se u stihovima Radeta Stjepanovića život razgranava pred našim očima onako kako priroda i zapoveda, od semena bačenog na tlo bujnih polja preko strem jenja ka svetlosti i nebu do tihog povijanja ka zemlji od koje smo i potekli. U tom cikličnom krugu koji, da bi se ponovo pokrenuo, prvo mora da završi svoje započeto kretanje, skriva se sva tajna i istina čovekove suštine – da je u toj kružnici neznano koliko trajnoj, najvažnije da vreme iskoristimo za ljubav, povezanost i ispunjenost – pa kada ona počne da se zatvara da iza sebe imamo čega da se sećamo i čime da se ponosimo.