Jer ja sam samo ono što nisam

Jer ja sam samo lovac bez cilja
umorni putnik bez svoga puta
što je prešao hiljade milja
a još u svome lovištu luta

Jer ja sam samo sanjar bez snova
u kasne sate budan bez sata
guram u prošlost vremena nova
nemirnom bitkom iz mirnog rata

Jer ja sam samo riba bez vode
duboko u moru ronim u suvom
ruža bez trna što gadno bode
sve svoje patnje govorim gluvom

Jer ja sam samo sretnik bez sreće
život me daruje ali bez dara
nekad me hoće i kad me neće
daje mi bakšiš ali bez para

Jer ja sam samo kovač bez žige
staklena sablja što se savija
zabrinut čovjek što nema brige
dobro zavrnjen al’ se odvija

Jer ja sam samo krstaš bez krsta
u pola brazde orač bez pluga
svirač klavira ali bez prsta
kome je gazda odani sluga

Jer ja sam samo pošteni lopov
što Bogu dane djavolje krade
niti sam hodžin niti sam popov
niti od onog što nema brade

Jer ja sam samo pjesnik bez pera
pročitan roman bez svojih strana
ovčar koji stado ne tjera
čovjek bez mane sa puno mana

Jer ja sam samo mudrost bez znanja
koja bez mašte uporno mašta
čija je pamet od mozga manja
jer ja sam samo ništa i svašta

Nedostaje krišci jabuka njena

Baš se skupilo, ima i viška
steže mi dušu, ništa ne žali
nedostaje jabuci njezina kriška
a krišci njezina jabuka fali.
Bajata rana opet je friška.

Zelen se pruža, razvlači niti
budi tišina usnuli kvart
džaba se priroda ljepotom kiti
badava sve, kad prezirem Mart.
Valja mi opet ranu previti.

Htio bi da imam k’o drugi ljudi
od sreće sredu a ne okrajke
ali mi proljeće sjećanje budi
na jutro kad sam ost’o bez majke.
Pritisla tuga umorne grudi.

Proćiće valjda, lakše će biti
al’ ne znam kada, kojega Marta
da ne moram suze od sebe kriti
da osjetim miris ocvalog kvarta.
Da l’ će drugačije ikada biti?

Bajata rana opet je friška
opet krišci jabuka fali
nedostaje jabuci njezina kriška
steže mi dušu, ništa ne žali
Eh, baš se skupilo, ima i viška.

Gospodar i sluga

Magla se gusta pod brdom stisla
ko friška mast u hladnoj tavi
biseri rose kao na koncu
niz oštru travu nečujno klize
miris svježine tišinu budi
a duboki uzdah nozdrve grize

Crven se razlila tu iznad šume
izgleda k’o da nebesa gore
jutro kroz krošnju provlači prste
k’o da se samo od sebe krije
tamo gdje svitaj zjenicu širi
eno ga sunce, samo što nije

Svjetlost se vere uz strme njive
gura u ćošak ostatke tame
u zlatnom moru ozrelog žita
podiže glavu suncokret kruti
kao u sveca u sunce gleda
sa stotinu sitnih očiju žuti

Korake pruža vatrena kugla
po stazi staroj već utabanoj
da prije mraka na konak dodje
za njom se vjerno suncokret vuče
sve mu se čini tako poznato
k’o da su ovuda prošli i juče

Džaba je šumi njezina raskoš
modroj lavandi miris opojni
ljubavna pjesma mladom slavuju
stidnoj mimozi to što se stidi
kada ljepotu čitavog svijeta
samo u suncu suncokret vidi

Da ne bi slučajno promaklo nešto
ne spušta pogled odani sluga
toliko vjere u gospodara
skoro da nema ili je rijetka
da toliki put prevali dnevno
pa opet sutra sve ispočetka

I opet tako sledeći dan
i opet tako sledeće podne
i opet tako sledeće veče
niz nebo sunce ko zmija gmiže
al’ usporava suncokret tromi
teškim pogledom jedva ga stiže

I ovog jutra sve je po starom
svitanje svoju zjenicu širi
sunce izranja, samo što nije
al’ ne diže glavu suncokret kruti
pognut do zemlje k’o nijem šuti
spavaju stotine okica žuti

Opet se šuma u raskoš kiti
miris lavande nozdrve grize
miluje tišinu pjesma slavuja
skriva se mimoza ko da se stidi
i kad bi htio više ne može
da tu ljepotu suncokret vidi

I sledeće jutro sunce se vrati
al’ ne bi sluge da ga poprati